Adonis vernalis L.

Горац, горацвет, жута саса, зечји мак.


Гороцвет је распрострањен по земљама око Црног мора. Највише га има у Украјини, на Криму, на северном Кавказу и југозападном Сибиру. Чест је и у југоисточној и средњој Европи, одакле се местимично раширио и на запад. У нашој земљи гороцвета има у североисточним деловима, на Делиблатској пешчари, Фрушкој Гори, око Бездана, Чоке, у источној Србији и на другим местима. На територији Војводине је законом заштећена биљна врста.

Расте на сунчаним, сувим, плитким и песковитим земљиштима обраслим травом, по ретким шумама, каменитим брежуљцима и падинама. Стока га не пасе. Расте на каменитим брежуљцима



Ботаничке особине

Гороцвет је зељаста вишегодишња биљка. Има сјајноцрни корен, изнутра бео, дужине 15 -20 cm и дебљине 2-3 cm. Надземни део је висине 35 – 40 cm. Стабло је разгранато, ваљкасто, избраздано.
Листови су вишеструко издељени, скоро седећи, 24 пута перасто дељени, наизменичног распореда.
На вршним деловима стабла формирају се крупни (6-8 cm у пречнику), златножути цветови, састављени од 5 зелених чашичних и 15-20 сјајножутих круничних листова. Чашични листићи су за половину краћи од круничних. На једном стаблу може бити 5-20 избојака који се завршавају цветом. Цвета од марта до маја. На Делиблатској пешчари цвета у фебруару и марту. Плодови су орашице и сачињавају групу налик на буздован. На вршним деловима стабла формирају се крупни, златножути цветови



Хемијски састав и употреба

Гороцвет садржи кардиотоничне гликозиде: адонитоксин, адонидозин и цимарин. Укупна количина гликозида за време бербе износи 0,25 %. Потом има сапонозиде, флавоноида, смоле и др.

Активне материје гороцвета лако се апсорбују, делују краткотрајно седативно, имају диуретичка својства и веома мало се акумулирају (нагомилавају) у организму болесника.
Као дрога користи се корен (Adonidis radix) или цветајући надземни део (Adonidis herba). Делује као кардиотоник, па се користи у фармацеутској индустрији за производњу лекова који регулишу рад срца (слично дигиталису и приморском луку). Срчани болесници могу га употребљавати само под лекарским надзором. Дрога се користи и за израду галенских препарата (инфузим, тинктуре, течни екстракти), као и фармацеутских, и то у комбинацији са другим дигиталоидима. Код нас нема готових лекова на бази гороцвета.
Гороцвет спада и у токсичне биљке, па се не користи као саставни део чајних смеша.



Гајење

Увођењем гороцвета у културу највише су се бавили стручњаци у бившем Совјетском Савезу.
Производња још није решена због специфичних биолошких потреба биљке, слабе клијавости семена и пропадања клијанаца. Размножава се дељењем корена биљака сакупљених на природним стаништима и сетвом семена. Биљке се добро примају ако су засађене заједно са бусеном земље или ако су размножене садницама добијеним дељењем корена и сађењем у кишовитом периоду јесени (септембар) или у пролеће (март). Сади се на размаку 60 х 30 cm. Семе се сеје на сталном месту у јуну-јулу. Зелено семе треба сејати пре исушивања, јер се у том случају може очекивати најбоље ницање (30-40%). Семе се сеје на 1,5-2 cm дубине. У првој години биљке се слабо развијају, а потребно је 3 – 5 година да би се потпуно развиле.
Бере се у пуном цветању. Биљка се коси непосредно изнад површине земљишта. Пре сушења треба одстранити делове других биљака. Може се сушити на сеновитом промајном месту. Под утицајем непосредне сунчеве светлости цветови бледе, активне материје се разлажу, приликом превртања крунични листови отпадају и зато је треба пажљиво сушити. Однос свеже и суве масе је 5:1. Осушена дрога је горког укуса, а мириса нема.
Корен се сакупља у јесен, јер је тада највећа количина активних материја. У изузетним случајевима може се сакупљати и у пролеће. Извађене коренове треба опрати и осушити. Бере се у пуном цветању






Преузето из монографије "ЛЕКОВИТО БИЉЕ - Гајење, сакупљање, употреба" проф. др Јан КИШГЕЦИ